Sastanak u Vašingtonu je završen, euforična kampanja medija bliskih režimu u Srbiji se stišala, zaključci i utisci su podeljeni. Građani Srbije pred svršenim činom predsednika. Stalno treba imati na umu da sve što radi, predsednik Srbije radi na svoju ruku, mimo Ustava, bez ikakvog institucionalnog pokrića i bilo čije saglasnosti.

Uz sve elemente razumevanja dobre želje Amerike da doprinese boljitku regiona nije tajna da je ovo sporazum i za potrebe njihove izborne kampanje. No čini se da se istorija ponavlja, jer „mali Šengen”, kancelarija u Beogradu američke investicije, sporazum o izgradnji pruga i puteva, američka arbitraža za Gazivode, uz mešanje sa priznavanjem Hezbolaha za terorističku organizaciju, priznanje Kosova od strane Izraela, kao i preseljenje ambasade Srbije u Jerusalim, jesu miks dobrih ekonomskih stvari sa neprihvatljivim.

Srbija sada nije imala jednog Davida Albalu kao kod podrške Balforovoj deklaraciji. Iako je Trampovoj administraciji bitan Izrael, zanemaren je dobar odnos Srbije i Izraela, kao i činjenica da je Kraljevina Srbija prva kumovala nazivu nove države Izrael. Mnogo godina nakon te 1917. godine, Izrael će plaćati cenu izgradnje svoje države na štetu prijateljske Srbije.

Trampu se mora priznati operativnost i pragmatičnost u menadžerskom pristupu politici. Srbiji ostaje osećaj ping pong loptice na relaciji Vašington-Brisel. Ostaje i pitanje šta će se dogoditi sa Srbijom ukoliko Tramp ne pobedi? Šta će biti sa Srbijom ako tradicionalni prijatelji nakon ovoga krenu sa priznavanjem Kosova?

Gorak ukus gubitka i odsustva mudrosti naših predstavnika, ali i odsustvo želje svih učesnika za iskrenim pomirenjem u regionu. Naravno, u Srbiji loš utisak izaziva nesposobnost veštine pregovaranja i gubitnička pozicija, jer nakon godinu dana, ma ko da pobedi u Americi, Kosovo će dobiti stolicu u Ujedinjenim nacijama.

Sada je očito da i o ovakvim temama mora da se razgovara pred predsednikom Amerike, a ne samo u Evropi. Evropa će tek reći svoje. Međutim, prodavci magle u vidu istrošenih političkih figura na terenu, koji uživaju podršku pojedinih svetskih administracija, i dan-danas ne odustaju od laži i daljeg zamajavanja javnosti. Evropi pa i Americi ne smeta infantilno poimanje politike balkanskih lidera ako je to u skladu sa njihovim interesima, čineći situaciju još bezizlaznijom.

Rešenje kosovskog problema jeste jedino u pomirenju dva naroda, kojima, nažalost, i danas upravljaju oni koji su ih doveli u sukob. Takođe bi trebalo da bude jasno da se od Srbije ne treba očekivati da prizna samostalno proglašeno Kosovo bez referenduma i mimo međunarodnog prava. Time bi se samo stvorilo stanje večitog bureta baruta koje je u svakom trenutku spremno da eksplodira. Ovim ugovorom to se ipak može dogoditi.

Ovaj prostor mora da ima šansu koja će da akcentuje unapređivanje ljudskih prava, demokratije i vladavine prava, da gradi modernu, uređenu državu, koja je efikasna, efektivna i ekonomična lokalna administracija u službi opšteg dobra građana. Za ovakvo rešenje potrebna je visoka svest, savest, etički pristup politici, šira podrška društva i međunarodne zajednice.
Mir ne mogu doneti ljudi koji su imali veze sa ratom, ma čiji oni bili, to je sada više nego jasno.
Ne sme se dopustiti nikome da se na taj način vrhunski princip pomirenja i modernizacije društva kompromituje i novim nepravdama kreira osećaj nepoverenja, koji ukida svaku šansu za prosperitet građana koji jedini plaćaju jezivo skupu cenu lošim i besperspektivnim životima na periferiji Evrope i sveta.